Milica Lapčević
Govorite razumno, o čemu god želite,
Naučite da cenite Istinu i Razlog,
od toga ćemo koristi imati svi,
Vi ćete postati mudriji, a ja ću se smejati.
V. Vordsvort
U jesenje jutro srećem prijatelja R. P.
„Ovaj narod, ova zemlja“ govori mi, stežući oči pod udarima vetra „način na koji se stvari dešavaju, ovaj sistem nije za mene. Ma, otišao bih negde drugde, negde daleko“ rezignirano komentariše. „Sve je nekako nerazumljivo, nepravilno, nemoralno, nejasno. Sa uživanjem bih zatvorio oči, i tako žmureći otišao.“ Uveravam ga da to „drugo“ nije bitno drugačije, sa nekim drugim manama sistema. Sa nedovoljno razvijenim vrednovanjem pojedinca, lošim odnosom prema strancima, kontradikcijama u vezi socijalne politike, frakcijama nacionalističkih partija ...
Pošto se rastanemo, razmišljam još dugo o toj, tako često ponavljanoj želji da se napusti jedna zemlja, jedan sistem i uđe u neki drugi, pa se ti utisci spajaju u zaključak - postoji težnja da se zapravo premosti ponor između unutrašnje vizije Arkadije, delića prirodnog Raja u kome se pojedinac ne potčinjava društvenim zakonima već prati ustrojstvo prirode, i krajnje neizvesnog tranzicionog terena sopstvene domovine, u kojoj se i naizgled prepoznatljivi politički procesi pretvaraju u eksperimente sa nepredvidljivim, često veoma negativnim socijalnim i ekonomskim ishodom.
Pojedinac koji iz pozicije „diktature proleterijata“ i realsocijalizma sa stvarnim i prikrivenim sadržajima moći i represije prelazi u status liberalno kapitalistički orijentisanog člana građanskog društva „preko noći“ kao što je to slučaj u zemljama bivše istočne Evrope, u sagledavanju svog identiteta može naići takođe na neočekivane i često krizne odgovore.
Urušavanje sistema vrednosti, a sa njim i moralnog okvira postupanja, uz promenljive i nejasne ekonomske perspektive, svakako će stvoriti želju kod svakog podanika države u tranziciji da bar na kratko pređe na bezbolno, elegantno, dešavanje - uzimajući krajnje ozbiljno core (jezgo) ili korektno, nacrt izbornog sistema i strukturu države koja proističe kao jasan odraz, iz - zamućenog okruženja države u kojoj živi i radi sam umetnik Vojislav Klačar. Kraljevinu KORETU. Zašto da ne?
„Iako nameravam da sa posebnom pažnjom opišem ovo carstvo, u međuvremenu ću dati radoznalom čitaocu bar neke opšte ideje. [...] U izboru osoba za sva zaposlenja, oni obraćaju pažnju više na moralnost, nego na sposobnost, i upravo zato što je uprava potrebna ljudskoj vrsti, veruju da je uobičajena mera ljudskog razumevanja podobna za svaku poziciju, kao i da Proviđenje nikada nije imalo nameru da od javnih poslova napravi misteriju koju razume samo nekolicina prefinjenih genijalaca [...].“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Da li i u kraljevini Koreti, u njenom usporenom ali pravednom hodu kroz izborne krugove može doći do cepanja partija, nepredviđenih pobuna, obustave rada na izbornoj proceduri, dejstvu mita i korupcije, tragičnih nepredviđenih događaja kao što se to dešava u dobro poznatoj realnosti? Odgovor je negativan, i to ne samo zbog toga što je u pitanju stvaranje sistema koji funkcioniše po obrascima idealne političke vizije, već i zbog toga što je put ka ispunjenju te vizije obezbeđen doslednom primenom važnog principa pop artističkog angažmana koji nalaže da, kako je to formulisao Alan Kaprow - umetnici ne moraju da ilustruju aktuelne političke događaje da bi odgovorili na njihov pritisak. Kraljevina Koreta kao nacrt sistema, omogućuje umetniku, ali i posmatraču da u celini sagleda formativnu moć koncepta, i napuštajući realne okvire započne kretanje u novoj vrednosnoj piramidi.
Upravo vizuelno dešifrovanje projekta kraljevine Korete doprinosi boljem razumevanju njene održivosti kao umetničkog projekta. Jer, posredujući i umnožavajući pojedinca ili stranke u izbornom procesu, Klačar prevodi znak u jezik, kojim izražava elemente parlamentarnih procesa, a istovremeno izgrađuje nesumnjiv poetički stav.
Distanca u odnosu na situaciju u zemlji u kojoj umetnik živi, potencirana je ne samo ovim umnožavanjem i stvaranjem amblematskog modela koji uspešno funkcioniše, već i ostalim svojstvima koja prikazani sistem ima, a to su transparentno, zdravo, svrsihodno i funkcionalno delovanje, kao i posledica u kojoj se izgrađuje uverljiv predlog državnog modela, doprinos par excellance ambicioznim pokušajima razmatranja političke teorije, tako retkim u tranzicionim sredinama.
„Stanovnici ove države smatraju da istina, pravda, dobronamernost i slično, moraju biti dostupne svima, prema čemu sledi da vrline, uz iskustvo i dobrodušnost mogu kvalifikovati svakog čoveka da služi svojoj zemlji, osim ukoliko mu za neki posao nije potrebno i dopunsko obrazovanje ...“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Dakle, sumnjam da kraljevina Koreta ima bilo kakve osobine - ona nije ni nezgodna ni destruktivna, niti izopačena kao država za život. Upravo to odsusutvo svojstava čine je i idealnom za svaku vrstu osmišljavanja - njene premise mogu biti nadahnuće za scensko, filmsko i animirano kao i druge vrste ostvarenja, dok potencijal stvaralaštva na osnovu Korete kao izmaštanog kraljevstva u virtualnom prostoru jeste nalik onom koji može pružiti Second life.
„Ali smatraše takođe [...] da ništa nema tako razorne posledice za javnu dobrobit, kao prisusutvo čoveka koji ima sklonost korupciji, ili onog ko ima veliki potencijal da upravlja, umnožava i brani sopstvenu korupciju.“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Neke ljude nemoguće je odgovoriti od nauma da odu ... ma ... do najdaljih granica. Dok su još u Srbiji, nekoliko minuta bi trebalo da izdvoje za Koretu, koja tako mnogo govori o mogućnosti da se bude dostojanstven, aktivan i progresivan. Čak i u okviru raspodele vlasti, dejstva politike, izbora i opstanka jedne države.
I još nešto, razmišljanje o Koreti, svakako je lekovitije od vratolomnog skoka sa litica Arkadije direktno u koncipiranje državne prakse ad hoc, za mnoge koji grubo gurnuti tranzicionim dešavanjima zaboravljaju još jednu od poruka Džonatana Svifta: „Moć nije blagoslov po sebi, osim ukoliko je koristimo da bismo zaštitili nedužne.“
Milica Lapčević (Beograd) je završila Istoriju umetnosti na Univerzitetu u Bergenu, Norveška, Engleski jezik i književnost i Slikarstvo u Beogradu, Nove medije na Konsthogskolan u Štokholmu, Švedska. Osnivač je Artterror filmske i video produkcijske kuće. Radi kao samostalna umetnica i kritičarka umetnosti.
Govorite razumno, o čemu god želite,
Naučite da cenite Istinu i Razlog,
od toga ćemo koristi imati svi,
Vi ćete postati mudriji, a ja ću se smejati.
V. Vordsvort
U jesenje jutro srećem prijatelja R. P.
„Ovaj narod, ova zemlja“ govori mi, stežući oči pod udarima vetra „način na koji se stvari dešavaju, ovaj sistem nije za mene. Ma, otišao bih negde drugde, negde daleko“ rezignirano komentariše. „Sve je nekako nerazumljivo, nepravilno, nemoralno, nejasno. Sa uživanjem bih zatvorio oči, i tako žmureći otišao.“ Uveravam ga da to „drugo“ nije bitno drugačije, sa nekim drugim manama sistema. Sa nedovoljno razvijenim vrednovanjem pojedinca, lošim odnosom prema strancima, kontradikcijama u vezi socijalne politike, frakcijama nacionalističkih partija ...
Pošto se rastanemo, razmišljam još dugo o toj, tako često ponavljanoj želji da se napusti jedna zemlja, jedan sistem i uđe u neki drugi, pa se ti utisci spajaju u zaključak - postoji težnja da se zapravo premosti ponor između unutrašnje vizije Arkadije, delića prirodnog Raja u kome se pojedinac ne potčinjava društvenim zakonima već prati ustrojstvo prirode, i krajnje neizvesnog tranzicionog terena sopstvene domovine, u kojoj se i naizgled prepoznatljivi politički procesi pretvaraju u eksperimente sa nepredvidljivim, često veoma negativnim socijalnim i ekonomskim ishodom.
Pojedinac koji iz pozicije „diktature proleterijata“ i realsocijalizma sa stvarnim i prikrivenim sadržajima moći i represije prelazi u status liberalno kapitalistički orijentisanog člana građanskog društva „preko noći“ kao što je to slučaj u zemljama bivše istočne Evrope, u sagledavanju svog identiteta može naići takođe na neočekivane i često krizne odgovore.
Urušavanje sistema vrednosti, a sa njim i moralnog okvira postupanja, uz promenljive i nejasne ekonomske perspektive, svakako će stvoriti želju kod svakog podanika države u tranziciji da bar na kratko pređe na bezbolno, elegantno, dešavanje - uzimajući krajnje ozbiljno core (jezgo) ili korektno, nacrt izbornog sistema i strukturu države koja proističe kao jasan odraz, iz - zamućenog okruženja države u kojoj živi i radi sam umetnik Vojislav Klačar. Kraljevinu KORETU. Zašto da ne?
„Iako nameravam da sa posebnom pažnjom opišem ovo carstvo, u međuvremenu ću dati radoznalom čitaocu bar neke opšte ideje. [...] U izboru osoba za sva zaposlenja, oni obraćaju pažnju više na moralnost, nego na sposobnost, i upravo zato što je uprava potrebna ljudskoj vrsti, veruju da je uobičajena mera ljudskog razumevanja podobna za svaku poziciju, kao i da Proviđenje nikada nije imalo nameru da od javnih poslova napravi misteriju koju razume samo nekolicina prefinjenih genijalaca [...].“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Da li i u kraljevini Koreti, u njenom usporenom ali pravednom hodu kroz izborne krugove može doći do cepanja partija, nepredviđenih pobuna, obustave rada na izbornoj proceduri, dejstvu mita i korupcije, tragičnih nepredviđenih događaja kao što se to dešava u dobro poznatoj realnosti? Odgovor je negativan, i to ne samo zbog toga što je u pitanju stvaranje sistema koji funkcioniše po obrascima idealne političke vizije, već i zbog toga što je put ka ispunjenju te vizije obezbeđen doslednom primenom važnog principa pop artističkog angažmana koji nalaže da, kako je to formulisao Alan Kaprow - umetnici ne moraju da ilustruju aktuelne političke događaje da bi odgovorili na njihov pritisak. Kraljevina Koreta kao nacrt sistema, omogućuje umetniku, ali i posmatraču da u celini sagleda formativnu moć koncepta, i napuštajući realne okvire započne kretanje u novoj vrednosnoj piramidi.
Upravo vizuelno dešifrovanje projekta kraljevine Korete doprinosi boljem razumevanju njene održivosti kao umetničkog projekta. Jer, posredujući i umnožavajući pojedinca ili stranke u izbornom procesu, Klačar prevodi znak u jezik, kojim izražava elemente parlamentarnih procesa, a istovremeno izgrađuje nesumnjiv poetički stav.
Distanca u odnosu na situaciju u zemlji u kojoj umetnik živi, potencirana je ne samo ovim umnožavanjem i stvaranjem amblematskog modela koji uspešno funkcioniše, već i ostalim svojstvima koja prikazani sistem ima, a to su transparentno, zdravo, svrsihodno i funkcionalno delovanje, kao i posledica u kojoj se izgrađuje uverljiv predlog državnog modela, doprinos par excellance ambicioznim pokušajima razmatranja političke teorije, tako retkim u tranzicionim sredinama.
„Stanovnici ove države smatraju da istina, pravda, dobronamernost i slično, moraju biti dostupne svima, prema čemu sledi da vrline, uz iskustvo i dobrodušnost mogu kvalifikovati svakog čoveka da služi svojoj zemlji, osim ukoliko mu za neki posao nije potrebno i dopunsko obrazovanje ...“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Dakle, sumnjam da kraljevina Koreta ima bilo kakve osobine - ona nije ni nezgodna ni destruktivna, niti izopačena kao država za život. Upravo to odsusutvo svojstava čine je i idealnom za svaku vrstu osmišljavanja - njene premise mogu biti nadahnuće za scensko, filmsko i animirano kao i druge vrste ostvarenja, dok potencijal stvaralaštva na osnovu Korete kao izmaštanog kraljevstva u virtualnom prostoru jeste nalik onom koji može pružiti Second life.
„Ali smatraše takođe [...] da ništa nema tako razorne posledice za javnu dobrobit, kao prisusutvo čoveka koji ima sklonost korupciji, ili onog ko ima veliki potencijal da upravlja, umnožava i brani sopstvenu korupciju.“ Svift, Džonatan „Guliverova putovanja“, 1727.
Neke ljude nemoguće je odgovoriti od nauma da odu ... ma ... do najdaljih granica. Dok su još u Srbiji, nekoliko minuta bi trebalo da izdvoje za Koretu, koja tako mnogo govori o mogućnosti da se bude dostojanstven, aktivan i progresivan. Čak i u okviru raspodele vlasti, dejstva politike, izbora i opstanka jedne države.
I još nešto, razmišljanje o Koreti, svakako je lekovitije od vratolomnog skoka sa litica Arkadije direktno u koncipiranje državne prakse ad hoc, za mnoge koji grubo gurnuti tranzicionim dešavanjima zaboravljaju još jednu od poruka Džonatana Svifta: „Moć nije blagoslov po sebi, osim ukoliko je koristimo da bismo zaštitili nedužne.“
Milica Lapčević (Beograd) je završila Istoriju umetnosti na Univerzitetu u Bergenu, Norveška, Engleski jezik i književnost i Slikarstvo u Beogradu, Nove medije na Konsthogskolan u Štokholmu, Švedska. Osnivač je Artterror filmske i video produkcijske kuće. Radi kao samostalna umetnica i kritičarka umetnosti.
