KORETA – totalitarna emancipacija
Elisa Spiropali
Nakon kolapsa komunizma, zemlje centralne i istočne Evrope bile su primorane da ostvare dva potencijalno kontradiktorna procesa; vrtoglavi proces državne konsolidacije (izgradnje nove državne strukture), kao i demokratizacije. Povrh toga, u istom istorijskom trenutku, ove zemlje morale su da prate put demokratizacije sa posebnim osvrtom na individualne slobode dok su se bavile nasilnom, represivnom kolektivnom prošlošću.
Ta dva logička sudara bila su istaknuta činjenicom da je početak demokratske tranzicije značio potpunu transformaciju ovih zemalja: izgradnju novu političke, ekonomske i socijalne strukture, nove svesti; delotvorne i demokratske istovremeno. Prvobitno, nova arhitektura institucionalnih uređenja je nužno menjala stare strukture i gradila osnove za takve transformacije. Različite zemlje, očekivano, biraju različite forme institucionalnih uređenja, različite strukture moći, i različite prirode izvršne vlasti.
Koliko god različita, i u različitim fazama, priroda ovih procesa u tranzicionim post-komunističkim društvima bila je u najmanju ruku nedosledna. Obeleženi nesavršenostima, smetnjama, ekstremnim borbama za moć, rascepima između moći i uticaja, slabim institucionalnim istorijskim pamćenjem, država i društvo su se isprepletali, često kriveći jedno drugo. Krivica, antagonizam, je stara.
Totalitarna komunistička država, ‘sve je u državi, ništa izvan države, ništa protiv države’ je razvila nove političke institucije i uništila sve društvene, pravne i političe tradicije zemlje. Država je bila u večitoj maniji pokreta, stalnoj kontroli individue, državna ideologija je bila transformacija ljudske prirode - raison d'état za sve-prožetu totalitarnu organizaciju ljudskog života. Država je bila u ratu sa individuom i sa društvom, kakvo je bilo.
Demokratska tranzicija menja državu i društvo, ali ipak, konflikt između njih ostaje imanentan. Uprkos antagonizmu, i ranom tranzicionom nagonu za apsolutnom slobodom, paradoksalno, ova društva izgleda da traže funkcionalnu državu. I u tom konfliktu države i društva modaliteti, procedure, procesi se prilagođavaju i menjaju, upotrebljavaju i zloupotrebljavaju.
Projekat Vojislava Klačara vodi državu do nivoa ‘totalne emancipacije’; emancipacije od potrebe za interakcijom i od priladođavanja procedura realnosti, protokola strukturama moći, države društvu. Izvođenje ove funkcionalnosti apsolutno doslednog i kompleksnog političkog sistema, ovaj ‘sterilni’ proces transparentnosti i racionalnosti koji određuje svaki korak, svaki rezultat, je stvaralačko delo, umetnički rad u nastajanju. Transformativno je i konstantno, prevazilazi individualno, prevazilazi dihotomiju država-društvo. Ovaj stvaralački rad, u večitom progresu, stvara čiste državne funkcije.
Jukstapozicija ovog sistema racionalnih procedura realnosti post-socijalističkih društava stvara pukotinu, kontradikciju, ogromnu razliku. Post-socijalističke države i društva karakterišu nedosledni procesi, konfliktni politički procesi, polarizovane rasprave, polarizovana društva, izborni problemi, uticaj kratkoročnih interesa na političke procese, institucionalni sudari. Umetnikova kreacija, fiktivna država, svim svojim vizuelnom sastavom kao da projektuje novu realnost koja je potpuno drugačija, i povremeno suprotna post-socijalističkoj realnosti.
Ova fiktivna konstrukcija cilja na državu idealne forme, na savršeno funkcionalne okidače imaginacije idndivdua, posebno individua u tranzicionim društvima, gde eksperimenti u političkim procesima nekonsolidovane infrastrukture iznovo stvaraju ozbiljne ekonomske i društvene posledice. Idealna politička vizija Korete, to konstituisanje nove političke realnosti, je pokušaj ponovnog otkrivanja donošenja odluka, gde stvaralac može da utiče ali ne i da promeni pravac događanja.
Veoma je impresivno videti stvorenu fiktivnu državu sa partijama i koalicijama, programima, članovima i problemima, parlamentarnom istorijom, regionalnom organizacijom, itd. 9 izbornih ciklusa, bez mrlje, bez smetnji, bez pobuna, bez komplikacija, bez maljkavosti, gde je potencijal promene prisutan, mogućnost kritičkog i bliskog posmatranja mehanizama promene političke kulture i situacija, i transformacija društava. U kontekstu post-socijalističkog društva, gde procesi i posledice deluju nejasni, često ne-transparentni, zbunjujući, ne-fer, podložni manipulaciji, ova politička vizija nudi stoičku jukstapoziciju, nenadmašan rad uma, produkciju koja je u isto vreme rigidna i kreativna, izvan nečije volje a opet rad učestvovanja, rad trenutne vere, a ipak saradnje na duge staze, za promenu ali ipak zasnovan na svojim neizbežnim osnovnim pravilima. Ovaj okvir nanedmašne marljivosti je genijalan u svom planiranju a opet deluje jednostavno u svom odigravanju. Kao i svi pravi produkti ljudskog uma, fiktivni ili ne, i ovaj se oslanja na fundamentalnu istinu da realnosti mogu biti stvorene, da novi putevu mogu biti otvoreni, da se modeli menjaju, da kompleksni mehanizam može biti dekonstruisan i razumljiv, da posmatrači mogu da dodirnu, mogu da pokrenu, mogu da učestvuju.
Elisa Spiropali (Tirana) je diplomirala Političke nauke i Ekonomiju (BA) na Mount Holyoke koledžu, Massachusetts. Trenutno je na master studijama na Univerzitetu u Sussexu. Pokretu MJAFT (Albanija) pridružuje se 2006. godine i do 2009. je Politički direktor (Policy Director) pokreta.
Elisa Spiropali
Nakon kolapsa komunizma, zemlje centralne i istočne Evrope bile su primorane da ostvare dva potencijalno kontradiktorna procesa; vrtoglavi proces državne konsolidacije (izgradnje nove državne strukture), kao i demokratizacije. Povrh toga, u istom istorijskom trenutku, ove zemlje morale su da prate put demokratizacije sa posebnim osvrtom na individualne slobode dok su se bavile nasilnom, represivnom kolektivnom prošlošću.
Ta dva logička sudara bila su istaknuta činjenicom da je početak demokratske tranzicije značio potpunu transformaciju ovih zemalja: izgradnju novu političke, ekonomske i socijalne strukture, nove svesti; delotvorne i demokratske istovremeno. Prvobitno, nova arhitektura institucionalnih uređenja je nužno menjala stare strukture i gradila osnove za takve transformacije. Različite zemlje, očekivano, biraju različite forme institucionalnih uređenja, različite strukture moći, i različite prirode izvršne vlasti.
Koliko god različita, i u različitim fazama, priroda ovih procesa u tranzicionim post-komunističkim društvima bila je u najmanju ruku nedosledna. Obeleženi nesavršenostima, smetnjama, ekstremnim borbama za moć, rascepima između moći i uticaja, slabim institucionalnim istorijskim pamćenjem, država i društvo su se isprepletali, često kriveći jedno drugo. Krivica, antagonizam, je stara.
Totalitarna komunistička država, ‘sve je u državi, ništa izvan države, ništa protiv države’ je razvila nove političke institucije i uništila sve društvene, pravne i političe tradicije zemlje. Država je bila u večitoj maniji pokreta, stalnoj kontroli individue, državna ideologija je bila transformacija ljudske prirode - raison d'état za sve-prožetu totalitarnu organizaciju ljudskog života. Država je bila u ratu sa individuom i sa društvom, kakvo je bilo.
Demokratska tranzicija menja državu i društvo, ali ipak, konflikt između njih ostaje imanentan. Uprkos antagonizmu, i ranom tranzicionom nagonu za apsolutnom slobodom, paradoksalno, ova društva izgleda da traže funkcionalnu državu. I u tom konfliktu države i društva modaliteti, procedure, procesi se prilagođavaju i menjaju, upotrebljavaju i zloupotrebljavaju.
Projekat Vojislava Klačara vodi državu do nivoa ‘totalne emancipacije’; emancipacije od potrebe za interakcijom i od priladođavanja procedura realnosti, protokola strukturama moći, države društvu. Izvođenje ove funkcionalnosti apsolutno doslednog i kompleksnog političkog sistema, ovaj ‘sterilni’ proces transparentnosti i racionalnosti koji određuje svaki korak, svaki rezultat, je stvaralačko delo, umetnički rad u nastajanju. Transformativno je i konstantno, prevazilazi individualno, prevazilazi dihotomiju država-društvo. Ovaj stvaralački rad, u večitom progresu, stvara čiste državne funkcije.
Jukstapozicija ovog sistema racionalnih procedura realnosti post-socijalističkih društava stvara pukotinu, kontradikciju, ogromnu razliku. Post-socijalističke države i društva karakterišu nedosledni procesi, konfliktni politički procesi, polarizovane rasprave, polarizovana društva, izborni problemi, uticaj kratkoročnih interesa na političke procese, institucionalni sudari. Umetnikova kreacija, fiktivna država, svim svojim vizuelnom sastavom kao da projektuje novu realnost koja je potpuno drugačija, i povremeno suprotna post-socijalističkoj realnosti.
Ova fiktivna konstrukcija cilja na državu idealne forme, na savršeno funkcionalne okidače imaginacije idndivdua, posebno individua u tranzicionim društvima, gde eksperimenti u političkim procesima nekonsolidovane infrastrukture iznovo stvaraju ozbiljne ekonomske i društvene posledice. Idealna politička vizija Korete, to konstituisanje nove političke realnosti, je pokušaj ponovnog otkrivanja donošenja odluka, gde stvaralac može da utiče ali ne i da promeni pravac događanja.
Veoma je impresivno videti stvorenu fiktivnu državu sa partijama i koalicijama, programima, članovima i problemima, parlamentarnom istorijom, regionalnom organizacijom, itd. 9 izbornih ciklusa, bez mrlje, bez smetnji, bez pobuna, bez komplikacija, bez maljkavosti, gde je potencijal promene prisutan, mogućnost kritičkog i bliskog posmatranja mehanizama promene političke kulture i situacija, i transformacija društava. U kontekstu post-socijalističkog društva, gde procesi i posledice deluju nejasni, često ne-transparentni, zbunjujući, ne-fer, podložni manipulaciji, ova politička vizija nudi stoičku jukstapoziciju, nenadmašan rad uma, produkciju koja je u isto vreme rigidna i kreativna, izvan nečije volje a opet rad učestvovanja, rad trenutne vere, a ipak saradnje na duge staze, za promenu ali ipak zasnovan na svojim neizbežnim osnovnim pravilima. Ovaj okvir nanedmašne marljivosti je genijalan u svom planiranju a opet deluje jednostavno u svom odigravanju. Kao i svi pravi produkti ljudskog uma, fiktivni ili ne, i ovaj se oslanja na fundamentalnu istinu da realnosti mogu biti stvorene, da novi putevu mogu biti otvoreni, da se modeli menjaju, da kompleksni mehanizam može biti dekonstruisan i razumljiv, da posmatrači mogu da dodirnu, mogu da pokrenu, mogu da učestvuju.
Elisa Spiropali (Tirana) je diplomirala Političke nauke i Ekonomiju (BA) na Mount Holyoke koledžu, Massachusetts. Trenutno je na master studijama na Univerzitetu u Sussexu. Pokretu MJAFT (Albanija) pridružuje se 2006. godine i do 2009. je Politički direktor (Policy Director) pokreta.
